Krepsic Veni Vidi Krepšić
Prošlo je dovoljno vremena da knjigu pročita onaj ko je ima a ima je svak kome šta znači. Tako da su neke stvari prerađene i neki stavovi su se izgradili. I to i jest povod ove kritike. Ova knjiga ne znaci svakom čitaocu isto, ne doživljava je svak jednako. Ne zato što je čitanje avantura u glavi, jer to se odnosi na knjige sa “uvod, radnja, zaplet, rasplet-konceptom” nego zato što se u njoj kao dokumentu vremena i prostora, pominju određena lica obojana svojevoljno. Jest da je to piščevo mišljenje kako on i navodi par puta kao neku vrstu, piscu omiljena riječ -navodnog, opravdanja za napisano ali knjiga ovog tipa, dokument o postojanju nekih ljudi na jednom mjestu i u jednom vremenu, takva knjiga ne treba sugestivno nego objektivno, ne treba pretpostavke nego činjenice, ne treba osude nego stanje stvari.
Čestitke na opširnosti podataka, još više na volji. Žive slike imaju svoju izvornost i tu je knjizi najviša cijena, doduše samo u krugu onih koji se prepoznaju u toj izvornosti. Šire i ne treba, širini nije ni namijenjena. Ima faktološke propuste, koga zanima 100%-tna točnost nek se obrati maticama. Ima gramatičkih greški -imam ih i ja. Koga zanima dublja tradicionalnost, nek se upiše u folklor. Utisak da je predgovor, izdavač i pogovor “i po babi i po stričevima” ne mijenja stvar, ostaje vrijedan dokument o vremenu i prostoru.
Ono što mijenja jest pogled na sve u selu a nakon pročitane knjige u kojoj te se proziva. Ili, ponaški rečeno, ispiraju se usta tvojim imenom i(li) prezimenom. Način na koji je knjiga napisana je “ja na konju, oni dole”, sluti se piramidna konstrukcija svega što je u vezi i srodstvu sa piscem, uredno smještena ovisno o jačini veze u hijerarhiju po sopstvenom izboru a kojima se briše i(li) prešućuje sve što piscu ne die pod njegov konac. Osuđivanje, težak pos’o i za sudske mozgove. Nek se ‘iti kamenom prvi bez grijeha. Svi smo Krepšićani. I da smo od govana, opet smo Krepšićani. Nema boljeg ni manje boljeg. Svi se znamo u 5 dkg, zna selo više nego grad, reko sam jednom, zna selo tko je skim bio u vannacionalnoj vezi, tko je skim bio u vanbračnoj vezi i šta se iz toga izrodilo, kad je koja i skim rodila, čija su leđa mjerena štapom i čije je oko našlo šaku ali selo ne priča o tome “na sva usta”. Neće ova prozivka u knjizi ničeg dobrog donijet. Osuđeni će uprijet prstom u članak i reć “evo zašto sam takav”. I time se opro u vodi koju je mu je knjiga nanijela. Bez potrebe da svoje postupke, dotad i ubuduće, pravda pred svojim selom. A svak ima svoje razloge i te postupke moramo uvažavat jer možda neznamo prave razloge.
Osjećam i sam dio odgovornosti. Ako autor nije građu prosij’o, trebali smo to svi mi kojima je knjiga bila dostupna, prije nego je pušten duh iz boce.
Ovo promatrajte kao stav jednog uljeza ili jednog “ma jb ti njega” lika ali imajte na umu da ima ljudi koji drugačije gledaju selo, seljane, knjigu… Neki izdaleka urade za selo više nego neki koji žive u njemu.
Poslije svega, nikad nesmijemo zaboravit:
PRVO SMO KREPŠIĆANI.
To moramo ostat, bili mi u BiH, HR, AT, DE, SR, AU, CA…
za krepsic.com – Stjepan Perikić
